Postoji jedna daleka zemlja, negde na Balkanu, čula sam da se zove Srbija. Čula sam da postoje neki Zlatibor, neka planina. Čudnog li imena Zlatibor?! Pođoh u Srbiji da je nađem.

Ne treba ga puno tražiti. Tamo gde sunce izlazi,probijajući se kroz vitke jele i zlatne borove,tamo gde sunce zalazi u potoke i jezera, tamo gde nestvaran miris pleni sva čula, tu je on Zlatibor. Ponosno stoji u srcu Srbije. Njegovi obronci obrasli u guste četinare spuštaju se ka zlatnim potocima, srebrne vode. Veliko jezero u kome se kupa Sunce, na sredini, ka oko koje posmatra nebeske visine. Nestvarni mirisi, paraju nozdrve, lepe se u kosu, kožu i ostaju tu zauvek.

Tajnovite pećine kriju trag istorije, kao i razna rustična sela, gde se mogu naći koreni naroda davno pridošlog na ovu planinu. Ne to nije planina, to je rajsko mesto, melem za sva čula, želja svakog čoveka da je oseti makar jednom.
Ostavljam te Zlatibore da živiš u svoj raskoši. Nosim tvoje mirise sa sobom i tvoje potoke i reke i borove. Ostaj zauvek tu, baš takav, treba ćeš našoj deci i njihovoj…..Ostaj u prelepoj zemlji Srbiji na „brdovitom Balkanu“.

Svetlana Cvijanović Krstić, Sremska Mitrovica