Ja i draga sa planine dvije, 
voleli se k’o što niko nije. 
Voleli se k’o sunce i zora, 
ona s Tare, ja sa Zlatibora.

Na Zlatibor me je prvi put doveo moj dragi, bilo je to naše prvo zajedničko putovanje. I verujte tada sam se zaljubila… Njega volim a Zlatibor obožavam. Putovala sam po Srbiji, obilazila mnoga mesta, ali nigde se ne osećam tako srećno i ispunjeno kao na Zlatiboru.
Ne znam odakle bih počela. To beskrajno zelenilo, dokle ti pogled doseže. Taj umirujući pogled na planinske vrhove, raj za oči i dušu. Borova šuma, jele, čist i zdrav vazduh, planinske drvene kućice, netaknuta priroda, čarobni pejzaži, livade ukrašene cvećem, vodopad…

Kao mala volela sam da se popnem na svako brdašce, pa verujte ništa se nije promenilo. Taj osećaj u meni kada stojim na vrhu planine, ceo svet stane, eh kada bih mogla da dobijem krila, poletim. Kakva tišina, kakav mir. Za mene Zlatibor nije samo planina, ona je mnogo više od toga. Zlatibor je svedok naše ljubavi. Zlatibor za mene znači uspomene, na vodopad Gostilje, na šetnju u Drvengradu, vožnju Šarganskom osmicom, svaka romatična šetnja pored jezera, svaka jutarnja kafa s njim. Lepota Zlatibora ne može da stane na papir. Ona se mora doživeti, i onda ste nemoćni, stalno ćete joj se vraćati… A ja, ja ću se ponovo vratiti s njim. Ko zna, možda na Zlatiborskom suncu zasija nešto i na mojoj ruci.

Andrijana Jovanović, Niš