Zlatibor. Imala sam pet godina kada sam prvi put tamo otišla. Bar mi je tako mama rekla, ja se slabo i sećam, iskrena da budem. Tokom godina, odlazili smo tamo svake zime. Nekada i leti. Tamo sam prvi put stala na skije, i to baš tamo kod najlepse pijace, na onom dečijem „spustu’’ što bi rekla moja baka.

 A i ta pijaca… Sa jedne strane kajmak a sa druge suvo meso. Sećam se koliko smo samo suvog mesa naručili da nam pošalju u Beograd jer nigde nema ni slično. Kao mlađa, najviše sam volela onaj deo sa igračkama pa sam molila moje da mi kupe kliska ili neku igračku kao uspomenu sa Zlatibora. Toliko toga sam donosila godinama odande, sada mi je pun dom zlatiborskih suvenira. Kasnije, dolazak sa porodicom se pretvorio u odmor sa prijateljicama. Obilazile bi svaki ćošak ove prelepe planine, penjale se do spomenika gde su nastale jedne od mojih omiljenih slika, odlazile u domaće restorane na ručkove i vozile se pedalinama po jezeru.

A sada…sada je novo razdoblje u mom životu. Ne dolazim sa mamom, ne dolazim sa prijateljicama već sa momkom. Kaže, nikada nije bio. Nikada nije video Zlatibor, mesto koje smatram drugim domom. Pričamo o budućnosti, zajedničkom životu a on još uvek nije video pravu mene. Onu koja i posle toliko vremena mašta o ponovnom izletu do Sirogojna ili Gostiljskog vodopada. Nije osetio taj vazduh koji leči, koji osvežava čak i kada je temperatura prešla 30 stepeni. I nikada nije video te borove, zlata vredne.

Možda ova moja priča nije napisana na književni način ali je napisana iz srca. U svakoj reči nalazi se emocija koju osećam prema ovoj planini. Sada imam dvadeset pet godina i, nakon svih ovih godina, sve me i dalje vuče ka Zlatiboru. Možda jednog dana… A do tada, dovoljno je da ga vidim, bar na kratko.

Tamara Vuković, Beograd