ZLATIBOR VIŠE OD PLANINE

Sedim, ćutim, gledam visoko ka obroncima, dišem duboko. Puštam da mi vetar upliće kosu, mrsi. Znate onaj osećaj kad se popnete na najviši vrh neke planine, dišete punim plućima. Dodirujete oblake i imate prava da kažete „Živim u oblacima“. Upravo tada i u tim prilikama gledate i posmatrate stvari sa visine. Sve je to vaše, a ruke su vam male, nejake da prigrlite svu tu lepotu. Ostaje duboko urezana u zenicama vašeg oka koje blista, čije iskre sjaje.
Koreni poput razgranate paukove mreže, miluju moje bose tabane, dodirujem iglice bora. Uzimam ih na svoj dlan. Oprezna sam sa njima, i one su poput ljudi – iskliznuće mi iz ruku, povrediće me ako ih budem čvrsto držala.
Ta kriva linija se pojavljuje na mom licu, osećam mešanje kontinentalne i mediteranske klime na koži. Upijam je svakom porom svog tela. Dašak vetra donosi poljubac drage osobe na mom licu. Šum kao da mi govori: „Izdržaćeš, nisi jaka ako posle pada ne ustaneš“.
Otvaram oči i shvatam: život je lep i nije borba. Ako na život gledamo kao na borbu, ona će nam to i biti. Nije dovoljna izloženost, potrebno je da se ovoj planini prepustimo u potpunosti. Ona me je oplemenila, izlečila.
Postajem svesna svog postajanja, delanja.
„Te davne 2008. sam bila pred operacijom štitne žlezde… a onda sam došla na ovu čudesnu i moćnu planinu“- započinjem priču ženi koja stoji kraj mene.
„Zlatibor je više od planine, od igre“. On spaja nespojivo – devojke u kratkim haljinama, plavuše i crnke, one u patikama i one na štiklama, one koji slušaju rok i one druge. Starosna granica se ovde briše. Ovde se slivaju budućnost i prošlost, savremenost i tradicija.
Živi tako Zlatibor sa svim kafićima, restoranima. Njegova umetnost se ogleda u svim onim džemperima, loncima iz Zlakuse. Pogled na kićanke okićenog konja što vuče fijaker će vas vratiti u prastara vremena i oživeti duh.
Pisala bih još mnogo toga ali staze zdravlja Trobrdo, Vranjevina, Tić polje me pozivaju da još jednom ostavim stope trag na njima. Rado im se vraćam….
Krenite i vi njima, prepustite se čarima ove planine. Osetite udobnost ovog žutog tepiha, napijte se vode sa Kraljeve česme, probajte komplet lepinju, upletite prste sa ružom vetrova.
Pođite kući zdravi sa Zlatiborom u srcu, sa nekom iglicom bora u kosi i pozdravom čoveka žbuna.
„Ne dam ovo malo sunca u očima, ne dam ovo malo hleba na dlanu“.
Zlatibore, volim te.

Tatjana Stanišić, Knjaževac