Dok vozeći skreneš s’druma, gde borova kreće šuma,
kraj potoka, pored reka, Zlatiborsko carstvo čeka.
Svakom oku prosto mamac, taj prelepi svaki klanac,
kad planinska sva ta masa vrhovima zatalasa.

Godišnje je doba peto, Zlatiborsko toplo leto,
prekinu mu zrake zadnje, Zlatiborske noći hladne.
Prekinu mu dane nežne, Zlatiborke zime snežne,
pa se prospe bela pruga, puna snega, jako duga.

Obgrlio samog sebe, svud, planinskim vrhom gde je,
žamoru se dečijem smeje, svako čedo milo greje.
Kroz pećine i kroz sela, vodopadom, kroz dvorane,
sve do rajskog Srpskog jela, na Zlatibor sve to stane.

Od mlekara i vajata, preko starih svih zanata,
kroz ambare, pored štale, do drvene kuće male.
Tu od vune, čuj nas svete, najbolji se džemper plete,
sve poljane i sve staze, porodičnu sreću maze.

Iz drvenih malih kaca, ravnodušnom nema mira,
celim našim Zlatiboorom, leti miris zlatnog sira.
Savije se žuto pruće, na tavanu svake kuće,
pa sve žica preko žice, Zlatiborske pečenice.

Kraj čvaraka somun stoji, i kajmaka mladog preko,
naseckani pršut kroji, i kiselo tu je mleko.
Slanina se se svaka bira, samu sebe da servira,
u pogledu igrarija, Zlatiborska grnčarija.

Najslađe kroz stomak teče, kad Zlatibor šljivu peče,
pa pre cuga šljivovoga, i pre šljive što poteče,
zadimi se Zlatiborom, svakim jutrom, pa i veče.
Prošarana svaka njiva, Zlatiborskim drvom šljiva.

Od hlebova vrućih sorte, sve kolače, razne torte,
domaćinske ruke bajne, otkrivaju mnogo tajne.
Pod ogromnim plavim nebom, u nizini Zlatibora,
staviše joj zaltno slovo, Zlatiborska je trpeza.

Na Zlatibor svakog čeka, tamni kamen, bistra reka,
da stazama šumom luta, i jezera pored puta.
To da proba svako treba, žičarama sve do neba,
da se zimi, da se leti, do planinskog vrha sleti.

Livadama, pašnjacima, od početka pa do kraja,
horizontom, vidikovcem, Zlatibor planine spaja.
Pa se širi, pa se pruža i daljinu obuhvata,
ima svoje saputnike, pa i sestru, pa i brata.

Zlatiborski vazduh viče, me’đ planine priča priče,
vekovima on ne staje, i nove nam priče daje.
Nikad ispričana priča, kad se Zlatibor veliča,
uvek nešto tu ostaje, zlatnog Zlatibor što daje.

Aleksandar Pešić, Svilajnac