Kroz  nežnu maglu, uljuljkana snom nazirem zelenilo. Budi se proleće na planini. Jutarnja magla polako uvija svoje providne pokrivače. Kao svitak, čistog, belog papira dohvata vrhove  zlatnih borova. A poneki sunčev zrak, tek nastao u zoru, provlači se kroz maglu i granje-tako veze  jelek narodne nošnje.

Nošen  povetarcem što duva sa Tornika, miriše zeleni pokrivač. Pomešane trave zlatiborskih čajeva. I vazduh opija i leči. I boljke i tugu, a uveseli radosno srce. Da poleti s vetrom.

Zelenim poljima i velikim prostranstvima daje se oduška. Kroz vodove zelenih šuma i brežuljaka staze i tragovi ljudske noge. Kratkim, dugim, širokim puteljcima srcu široko, mislima meko. Da trčiš, skačeš, pevam, zoveš, vičeš u daljine. Da vetar odnese glas daleko o ovoj lepoti. Na mirnom jezercetu ljuška se čamac. Kao vrela krofna u ulju što je s nestrpljenjem čekaju dečije ruke. Miris planinske pšenice u brašnu ukusne krofne. Priroda i ljudska ruka su se udružile da sve učine lepšim i mirisnijim. A ukus pojačati ničim drugim do lepinjom. Još dodati  kajmak što miriše na kravlje mleko začinjeno planinskim biljem. Komplet ukus, komplet lepinja. I prsti se u slast ližu.

Posle ukusnih zalogaja treba vozićem obići okolinu- kroz livade i šumu. A na pašnjacima konji u pokretu, raspeti uzmeđu zemlje i sunca. Nestvarne slike.

I jesen je čarobna na Zlatiboru. Boje  se oslikavaju na površini jezera. U kapima kiše, baricama. Vetar ih  dodiruje i ulepšava boje što  se razlivaju. A jezero šapuće anegdote što kruže o Erama i zlatiborskom kraju. Udubljeni u priču, pružamo ruke ka nebu.

Nežne bele pahulje lepršaju i prekrivaju borovu šumu i pašnjake. Lepe se na prste i obraze. Nežnu tišinu prekida graja turista, što veselo skijaju. Planina se probudi upravo zimi, čini se najviše. Belina prostranstva načičkana šarenilom boja skijaša, sanki, konjskih zaprega što kaskaju uličicama centra, vozeći turiste.

Na spomeniku se sretnu vetrovi. Tu je Zlatibor najbliži nebu. Gorostasno se priljubljuje oblacima, da dohvati kišu i snežne pahulje pre nego li padnu na tlo.

Ko nije bio na Zlatiboru ostane duhom i slikama  siromašan.

Ko nije ljubio na Zlatiboru, nije plakao taj ne zna šta je sreća.

Kapija ove planine  vezana je visoko u oblacima, približena i bogu i ljudima.

Vesna Ristović, Kraljevo