IVA ŠTRLJIĆ: BEOGRAD JE ŠMEKER

Putovanja…to su uvek ljudi…to su uvek secanja…mesta koja ugreju srce…mesta na kojima vam je „srce na mestu“…mesta koja su „stvar srca“. Pa koje bi to bilo putovanje koje ispunjava sve ove uslove nego ono koje me se najvise i tice…jedna setnja mojim gradom – Beogradom…jer samo tu mi je puno srce!

Prirodna je ta povezanost čoveka sa mestom rođenja, sa mirisima, toplinom zimskog jutra, ukusima detinjstva, uspomenama koje i miluju i boluckaju. Odrasla sam u blizini Kosančićevog venca, pa i sada mogu da kažem da je ta kaldrma ona na kojoj se učio život, stav, samopoštovanje. Toliko raskošna u svojoj jednostavnosti. Zato uvek prošetam Kosančićevim vencem sa gostima iz inostranstva, ponosna na njegovu posebnost.

Damski hod na beogradskoj kaldrmi

Volim beogradsku kaldrmu. Ona te tera da vežbaš elegantan, damski hod, čak i onda kada je to nemoguće, na visokim štiklicama – po povratku sa premijere, na primer – i ko to vešto savlada, taj se jednim delom kandidovao za ono što zaista znači biti Beograđanka.

Beograd je grad sa najsnažnijim i najvećim zagrljajem na svetu. Uvek je umeo da prihvati one koji su dolazili, da učini da se osećaju sigurno i udobno u njemu, da im pruži šansu da mu pokažu svoju ljubav. Taj talenat nemaju baš svi gradovi. Nemaju ga ni neke velike svetske metropole, i tu činjenicu nikada ne treba zaboraviti. Beograd je gospodin, Beograd je šmeker. Zato se nikada nije uobrazio, iako je imao toliko razloga za to. Širok, otvoren, dostojanstven, rasprostro je svoja moćna šetalista i dao mogućnost svima za sudbinski susret, prvi poljubac, najromantičniji pogled na reku, za inspiraciju umetniku i odmor duše naučniku… Sve to se tako jasno vidi na meni omiljenom potezu od Beograda na Vodi do Sportskog centra „25. maj“.

Mostovi, reke, restorani, pozorišta… Kao da je moj grad sve podesio tako da biste se upoznali sa nekim važnim, sa nekim dragim… Uvek šarmantan u koje god godišnje doba da ga presvučete. Zimi moćno miran, tokom jeseni pun poleta, na proleće neobično živopisan i u pokretu, a leti neodoljivo zavodljiv.

Kalemegdan – čuvar uspomena

Tu je i Kališ. Kolekcionar mojih najlepših i najpitomijih uspomena. Detinjstvo na Kališu. Lastiš na Kališu. „Između dve vatre“ na Kališu. Prvi važan pogled dogodio se verovatno baš tu negde, na Kališu. Školski kros, nemerljive radosti zbog jedne petice iz matematike i neke krupne tuge zbog kojih smo preko noći odrastali.

I danas umem tamo da odem, da bih prošetala tim poligonom najlepših sećanja, samo da napunim dušu u ovoj svakodnevici koja tako lako ume da je isprazni, kao da je duša čaša. Uzmeš i prosipaš. I gle čuda, dogode se slike uspomena, uvek i nepogrešivo. I ništa nikad ne ume tako brzo da me vrati na ono sto je zaista važno kao što to ume on – Kališ.

On je taj koji me smiri svojom podrškom, lepotom i snagom.  Jer mi smo ipak stari prijatelji još iz vremena kada se jeo „eurokrem“ i hleb, bez griže savesti i brojanja kalorija, iz vremena kada je samo jedna lepa reč bila dovoljna da poveruješ, da se osloniš, da znaš da ti je neko prijatelj, ponekad i za ceo život. Prijatelj baš ovako kako ume da bude Beograd i Kališ. Uvek spreman da sasluša, da zagrli, da potapše po ramenu, da mi namigne, da znam da sam na pravom putu. I sve je lepši kako godine prolaze, tako otmen i poseban, jedinstven i dostojanstven. Kališ, verni čuvar naših uspomena, čak i onih koje smo mi možda, jureći za životom i obavezama, sasvim zaboravili.

Šareni svet Knez Mihailove

Leta na reci… Lubenice u čamcu… Veče uz žamor veselih ljudi u kafićima negde na Dorćolu ili Vračaru. Šetnje prostranstvima novobeogradskih bulevara. Mirisi Zemuna. Krivudavi puteljci Košutnjaka. I još toliko toga. Toliko je idealnih scenografija za najvažnije momente, za sećanja i za fotografiju koja ostavlja utisak. Za sliku zauvek uramljenu u duši.

Svaka beogradska ulica je jedna priča. Svaka ulica je jedna emocija. Sve ovo pišem dok razmišljam o tome kako ću vec sutra  ubrzanim hodom kroz Knez Mihailovu kruniti polako još jedan dan, dok se svet oko mene šareni od knjižara, butika, sladoledžija, kulturnih centara, uličnih svirača… Iponekad je baš taj hod čisto zadovoljstvo i dobar znak, zato što znam da sam na pravom putu i na pravom mestu – u mom Beogradu.

Autorka je glumica iz Beograda