Na ekskurziji smo videli mnoge zanimljivosti kao što su Stopića pećina, naselje Sirogojno, Drvengrad, Šarganska osmica… Dosta sa nabrajanjem. Meni nabrajanje zanimljivosti dosađuje, jer svako ako bude želeo da poseti Zlatibor sam će istraživati koje zanimljivosti tamo postoje ili će dobiti preporuke iz turističkih agencija… Zato ja sve njih ne beležim ovde, jer ovo, naravno, osim mene niko neće pročitati dok ne umrem. Oh, ove tri poslednje reči nije trebalo da napišem, jer je bilo glupo. Pošto sam malo odlutala od onoga što sam htela da ispričam mislim da je vreme da se vratim i nastavim. Kao što sam napisala, obišli smo mnoge znamenitosti i najveći broj turista njih smatra atraktivnim pa zato posećuju Zlatibor. One koje sam gore navela su najpoznatije i najprivlačnije turistima, ali meni najprivlačnije je bilo nešto drugo. Peli smo se do spomenika koji je posvećen streljanim partizanima i tada smo prolazili pored vojnih bolnica iz Drugog svetskog rata. Izgledale su staro i odisale su tugom. Bar meni su tako izgledale. Najednom, bilo mi je teško. Loše sam se osećala, ali ne bolesno, nego tužno i sumorno zato što sam imala osećaj da sam se vratila u prošlost. Tačnije, u Drugi svetski rat. Činilo mi se da su bolnice žive, odnosno da u njima i dalje leže ranjeni vojnici. Oči su mi bile pune suza. Drugarice su me pitale šta mi je, ali ja nisam htela da im kažem pravi razlog. Žao mi je bilo vojnika i njihove sudbine. Primetila sam među decom da im je ovo dosadno, i tada sam se osetila drugačijom. Ja sam bila jedina koju je ovo pogodilo. Jedina sam saosećala sa istorijom bolnica i sudbinom vojnika koji su ranjeni ležali u njima. A iz tih bolnica mnogi nisu izašli živi. Nekoliko dana kasnije i dalje sam razmišljala o ovome i zato sada ovo ovde pišem, jer mislim da taj trenutak kada sam se tako osećala treba da bude zabeležen i upamćen… Zbog ovoga lepota Zlatibora i njegov značaj zauvek će ostati u mom srcu. A pretpostavljam da je o lepoti Zlatibora suvišno govoriti…

Aleksandra Stefanović, Zvezdan