Uuudaah-izdah, udah-izdah…Mir, radost, sklad! Da,to je taj osećaj zbog kojeg uvek rado dolazim na Zlatibor!

            Zlatibor je poznat po svom blagotvornom vazduhu koji obnavlja i odmara i dušu i telo. Lagan, svež i mrisan, daje mi polet i snagu, pa tako prvo što uradim kad dođem na ovu moju omiljenu planinu, jeste da se popnem do vrha Čigota. Tu udobno sednem na najviši kamen i satima uživam u  predivnom pogledu. Na sve strane se prostiru zlatne visoravni, prekrivne pitomim pašnjacima i ispresecane zelenilom borovih šuma. Valovitim livadama slobodno trčkaraju prelepi konji. U daljini mirno leži Ribničko jezero. Sećam se kako smo jedne godine  sa studentima peške išli do jezera i nazad. Bio je to dan ispunjen druženjem i veseljem. Onda bljesne u svesti i po neka slika iz detinjstva kada sam ovde dolazila sa roditeljima: zeleno dvorište puno poljskog cveća, gusti med koji se presijava na suncu, drvene lutke i mmmm lepinja sa kajmakom!

            I onda i sad, ono najlepše što čini ovaj kraj onim što jeste, jesu dobri i ljubazni ljudi. Jednom nas je put sa Čigote doveo do brdskih, usamljenih, drvenih kućica. Sećam se nasmejane bake koja nas je dočekala na pragu sa čašama svežeg, kravljeg mleka. Dato od srca, ostalo nam je u srcu. Isto tako,  kada svratimo do nekog obližnjeg domaćinstva po sir, kupovina se obično završi druženjem, uz čašicu rakije, sa uštipcima, kajmakom i pršutom. Sve domaće, sve jako, sve savršeno!

            Međutim, brzo smo shvatili da nas to vrludanje levo-desno često dovodi do toga da nam garderoba bukvalno puca od novostečene snage, pa smo jednog leta odlučili da  krenemo u šetnju od Kraljeve česme do spomenika na Šumatnom brdu, isključivo stazom koja vodi pravo, a koju su ljudi lepo napravili i uredili za šetanje. Tamo  smo, zatim, napravili malo duži predah, pa se slatko opijeni ružom vetrova, spustili opet do Kraljevog trga i, pored jezera, uz šolju kafe i čaja, lagano dočekali veče, sve dok nas vedro zlatiborsko nebo nije obasulo zvezdama. Dva-tri puta smo se držali ove odluke, uživali jesmo, ali smo kasnije, ipak,  nastavali po starom. 🙂

            Posebna radost jesu zime provedene na Zlatiboru. Jedne zime je bilo toliko puno snega da su samo lepe kućice virile ispod snežnih kapa, dok su krupne pahulje neprestano padale, a deca se veselo sankala po ceo dan. To je bila potpuna čarolija, baš kao iz dobrih, starih slikovnica i crtaća.

             Sve u svemu, kojom god stazom bilo kada da krenete na Zlatiboru, to vam je isto kao i u životu, svaka je jedinstvena, neponovljiva i najbolja, jer je baš vaša!

            Mene su vodili putevi i do Sirogojna, jednog od najlepših muzeja na otvorenom, pa do Stopića pećine, vodopada u Gostilju. Svuda sam bila oduševljena  i ponosna na lepotu koju je priroda zlatiborskom kraju nesebično podarila.

            Na Zlatiboru sam pronašla sve što mi treba za lep i zdrav odmor i znam da ću se ovde uvek vraćati, jer kao što kažu reči isklesane za večnost: „Ne dam ovo sunce u očima…“.

            Ko zna, možda me sledeći put neka nova staza odvede i do nekog spa i wellness užitka. Ima i toga ovde. Da probamo, pa da pričamo neku novu priču.  🙂

Radoslava Kostić, Beograd