Da li se lepota ogleda u prirodnoj čistoti, u čednosti i onom iskonskom i prvom, zaštićenom i nepromenjenom? Ili pak lepota čuči u čoveku, u onome što je on uredio, dodao, popravio?

Ništa na ovom svetu nije bez razloga, pa tako i čovek i priroda treba da su tu, prisutni sa svim svojim vrlinama i manama. Tako i Zlatibor, netaknutost i priroda, ali i čovek, društvo, promene.

Roje mi se takve misli po glavi dok šetam sam, zabrinut, bolestan. Koliko mi znači priroda kada sam ovde i treba da uživam u njoj, ali bez porodice i prijatelja? Lečenje…lečenje prirodom i vazduhom sa Zlatibora. Ili lečenje društvom, toplom rečju, zagrljajem.

U društvu borovih šuma osluškujem njihov šapat i sada želim da to večno sačuvam u svom uhu, da mi tako pričaju i šapuću dugo pošto napustim ovu planinu, a miris da mi pod kožu uđe i da ga sačuvam od zaborava. Da zapamtim dubine pećina i silinu Gostiljskih vodopada. Da me te mračne pećine podsete na sve ono daleko i nepoznato, strašno ali lepo. Da me podseti da hrabro idem napred pa čak i onda kada nisam siguran ka čemu, jer mrak i nepoznato mogu sakriti i tolike vrline. Trenutak pored vodopada da me zauvek podseća koliko smo mali naspram siline prirode i koliko treba da je čuvamo jer koliko god da je snažna i lepa naša pomoć joj je neophodna.

Zastanem i znam da je Zlatibor planina koja leči, rekli su mi. Možda ne samoću, ali osećam da se moje telo oporavlja vremenom provedenim ovde. Još nekoliko dana vazduha koji leči, lepote koja leči, prirode koja je lekovita. A onda ponovo zagađen vazduh moje sredine, ali osmeh, poljubac, nedostajanje.

Rekao sam, sledeći put spajam sve. Delim sa svojim najmilijima lepotu koja mi se urezala duboko u moju bit i suštinu mog postojanja, mog izlečenja. Tek tada će ovo biti potpuni raj, mesto za oporavek tela i duše. Jer šta je lepota ako je zadržimo samo za sebe? Ni planina nije bila toliko sebična, dala nam je sebe i svoje sve. Lepotu, čistinu, netaknutost. Dala nam je da bismo je mi dodirnuli, oplemenili, iskoristili.

Priroda nije bila sebična na Zlatiboru, dala nam je sve što se od nje poželeti može. Ali moramo biti pažljivi sa tim, da ne budu uvek duše čiste i darežljive one koje pate i ispaštaju. Da ne bude naša potreba da lečimo mi nju onako kako ona leči danas nas… jer postavlja se pitanje da li ćemo znati…

Marija Anđić, Klek