Koračali smo tiho! Noć je bila vedra i meni neobična. Privlačila me je čudna svetlost koja je obasjavala površinu vode oko koga je bilo šetalište. Pogled mi je zastao na toj površini na kojoj su se odslikavale zvezde i Mesec sa neba. Prizor je bio veličanstven, sijali su kao da su bili napravljeni od zlata. Zlatibor je blještao!

Tek smo stigli, suprug, sin i ja. Dani su prolazili brzo. Šetala bih dugo, posmatrala prolaznike,ljude, dugo razmišljala! Jednostavno sam se našla u mestu gde ne pripadam ali ipak divila sam se svemu. Shvatila sam baš tamo da ne može svako da uživa u umetničkim slikama ali zato sam mogla da uživam u prirodi koja je tamo umetnost.

,,Mona na Zlatiboru“ stoji kao raskošna princeza, ispred koje stoje 3 laneta. Savremena i puna raznovrsnih ponuda mami kako domaće tako i strane turiste. Kada bi prolazila noću gledala bih tu blještavu svetlost oko nje! Ta svetlost je činila posebnom. Noćna odora joj je bila zagonetna i uvek drugačija. MONA SE NAŠLA KAO U SVETU BAJKI, ko će je osvojiti pričom?

Ono što bih ja izdvojila od mnoštvo ponuda na Zlatiboru je manastir Dubrava. Zašto baš manastir? Možda bi se pitao neko! Zato što zaustavlja dah! Zato što postoji nešto uzvišeno! Zato što se oseća Božija blagost! Zato što tamo daleko od civilizacije postoje ljudi koji su našli svoj mir i koji svoju blagost nesebično daju.

Sam put od centra Zlatibora pa do manastira Dubrava je pun izazova. Prolazili smo proplanke, pašnjake. Borovi pored puta stajali su kao vojnici. Videla sam napuštene kolibe na padinama  Zlatibora. Tek sakupljeno seno u stogove. Divan pejzaž, svaki pogled, nova slika. Put je postojao sve strmiji i neprohodniji. Ona uzvišenja koja su bila daleko, postojala su sve bliže i bliže. Zadnjih dva kilometara put je bio baš uzak. Spuštali smo se kao u ponor dok se ispred nas nije našao manastir. Kao odsjaj Sunca stajao je uzvišen i prkosio svim tim planinama oko njega. Noge su mi klecale kada sam izašla iz puta. Potrčala je sestra da nas pozdravi. Pokazala nam je svetinje. Na temeljima stare crkve podignuta je nova crkva Svetog Pantelejmona i crkva Svevtom Vasiliju Ostroškom. Poklonili smo se svetinjama! I sišli do izvora ispod crkvi. Ona se nalazi na samoj litici ograđena i sigurna se se priđe do nje! Seli smo svo troje na klupicu koja se nalazila na brdašcetu. Pogledala sam ka nebu i ostala sam zatečena, beli oblaci su bili tako blizu, kao da sam ih mogla dodirnuti. Pogled ispred je bio još divniji, ukrštali su se proplanci i pravili mozaik veličanstvenih slika. Prenuo nam je mili glas sestre koja nam je spremila posluženje. Tiho smo pošli do nje. Prišli smo do monaha Danila, pozdravio nas je prijatnim glasom. Imala sam osećaj da je njegova duhovna misao bila daleka. I tako trebalo je istim putem vratiti se nazad, polako je padao mrak.

Snežana Boba Petrović, Žitkovac