Proplanci, pašnjaci, beskrajno zelenilo protkano po gde kojim žuborećim potokom. Mir, tišina, spokoj. Možete li da zamislite mesto poput ovog? Zatvorite oči i pokušajte, ili ipak ne morate – uzmite kartu Srbije ili jednostavno potražite na Google-u  pod nazivom Zlatibor.

Mnogo je mesta na zemlji koja bi se mogla tako opisati, mnoga mesta su, neko bi rekao, i veća i lepša, ali Zlatibor ima „ono nešto“. Zlatibor je planina sa dušom. Sada ćete reći da sam pristrasna, ali ne. To je planina koja zna da vas iznenadi, nasmeje, rasplače…

Smešno vam je? Ne verujete mi? Pokušaću da vas razuverim svojom pričom o Zlatiboru, a vi je posetite, pa procenite i sami da li sam u pravu. Sneg u maju? Ništa novo. Ne tako davno… Hm… Možda ipak jeste bilo davno. Te davne, ratne ’93 krenula sam u školu. Naivno dete koje je izbeglo iz ratom poharane države. Drugi razred, moja prva rekreativna nastava ( što bi danas rekli „škola u prirodi“), maj mesec. Mama je već poodavno sklonila zimske jakne i čizme. Sreća naša pa je učiteljica mislila mislila na sve: „ Čizme i zimske jakne ponesite za svaki slučaj“. E, baš taj slučaj se desio. Hotel u srcu planine, a sneg do kolena. Nema veće sreće za nas, decu iz nepregledne mačvanske ravnice. Obilazak planinskih prevoja, preskakanje potočića, bolje rečeno skakanje po njemu. Dečija nespretnost da se sakrije namera… sećanja naviru kao da ih neko prosipa iz bokala uspomena. Jedno sveže jutro meni draže od svih- diskretno kucanje na vrata naše sobe, učiteljica koja jedva čujno izgovara moje ime. U ušima pišti, u glavi zvoni, srce dobuje u pomahnitalom ritmu. Bezbroj pitanja u glavi: „Bože, šta li sam sada uradila“? A onda vrisak, šok, iznenađenje – na kraju ( za mene beskrajnog) hodnika stoji moj, sada već pokojni otac.

Moj tata. Trčim prema njemu, grlim ga ručicama ledenim – ne od zime nego od straha pre nego što sam njega ugledala. Dobio je odsustvo sa ratišta, zbog rođenja mog brata, došao je da me vidi jer sam im samo još ja nedostajala da opet budemo svi zajedno. Osećaj koji se ne zaboravlja. Htela sam u jednom dahu sve da mu ispričam, sve što mi se desilo za ovih par dana provedenih na Zlatiboru. Nije moglo da stane u sve reči ovog sveta. Učiteljica je samo stajala sa strane i posmatrala nas. Suze su se slivale niz njeno lice. Tada, na toj posebnoj planini, baš zbog te žene sam rešila da i ja jednog dana postanem učiteljica, da obradujem nekoga kao što je ona mene.

Od tog dana do danas, Zlatibor se mnogo izmenio- postao je veći, bogatiji, lepši, ali ono srce i dušu koje je imao nikada nije izgubio. Uvek mu se vraćam, iznova i iznova jer samo on zna, samo on čuva naše divne, bezbrižne dečije nade i snove. Samo on čuva onaj moj neponovljivi smeh jedne davne godine.

Vanja Popravak, Bijeljinja