Pre dve godine u maju imala sam republičku domijadu iz fudbala. Moj tim i ja bili smo smešteni u Vili Lovćen na Zlatiboru. Tri dana potpuno besplatno imali smo da uživamo u čarima Zlatibora. Svi su planirali kako će provesti vreme nakon utakmica, a ja nisam imala sreće i prvi dan sam se povredila na fudbalskom terenu. Moje koleno je bilo u jako lošem stanju i nisam mogla da hodam. Bilo mi je teško jer su svi uživali, a ja sam samo sedela na terasi i slušala kako kroz borove odjekuje smeh i zadovoljstvo ostalih. Svi su uživali na Zlatiboru, planini stvorenoj za provod i stvaranje novih srećnih uspomena. U tom momentu mi je neko pokucao na vrata, nekako sam prišla vratima sa štakom i otvorila. Ispred je stajao moj dečko koji je taj dan prešao 300km da bi me video. Njegova rečenica je glasila ,,Moja prva poseta Zlatiboru je bila savršena ima da bude tvoja pa makar i sa tom štakom.“

Nakon toga kreće prava bajka. Brzinom mrava sa štakom pod jednom rukom naslonjena na mog dečka, koji me je ponegde i nosio, krenuli smo u obilazak za mene trenutno najlepšeg mesta. Spustili smo se do samog centra gde smo prvo pojeli po palačinku, zatim seli u obližnji kafić i popili po čašu vina. Uživajući u turistima koji su očarano gledali oko sebe istražujući okolinu. Zatim smo ustali, došetali do jezera i seli na obližnju klupicu. Bili smo blizu ponoći, zvezde su sijale neobičnim sjajem i ogledale se u vodi. Kroz gusto drveće probijala se muzika i mešala sa zvukom vode čineći da ja naslonjena na rame moje druge polovine, zaspim. Nakon nekoliko minuta sna probudio me i rekao mi da idemo još malo da prošetamo i da je vreme da se vratimo nazad. Šetajući naišli smo na jednu baku koja nas je primetila i rekla mom dečku tada ,,Sine moj odvedi je pred veliku svetinju i tu joj obećaj to što želiš!“ Malo pre ponoći bila sam u autu na putu za Jablanicu, da posetim veliku svetinju, Crkvu Pokrova Svete Bogorodice, još jedno predivno odličje Zlatibora. Tačno u ponoć gledajući u tu svetinju, dobila sam poljubac u čelo i obećanje da će naša veza biti krunisana na Zlatiboru.

2 godine nakon toga pišem ovo jer se nadam da će uskoro tako i biti. Jer ne bih menjala planinu Zlatibor i divne uspomene sa nje, ni za jedno more ovog sveta. A vi koji ne verujete i ovoliku lepotu koja se ne može opisati, dođite i sami se uverite. Obećavam, jednom kada prošetate Zlatiborom uvek ćete se vraćati.

Mirjana Panić, Ljubovija