DUŠKA JOVANIĆ: BASNA O MAFIJI

Nikada ne putujem tamo gde neko zanimljiv nije živeo, ili je makar umro. Jednog leta sam tako na Kapriju u stavu mirno stajala pred odškrinutom gvozdenom kapijom kuće ekscentričnog pisca, Kurcija Malapartea, posle alpinističkog spuštanja niz hrpu stenja koje su bogovi bacilli ko zna kad, ne rekavši ni laku noć, suočena sa čudesnim preterivanjima prirode koja je na tom ostrvu samo u određeno doba dana poprimala lakoću akvarela.

Sicilijanska iluzija

Malaparteovu tvrđavu si i dalje čuvali krvoločni psi, ali ja sam morala da vidim njegovu spavaću sobu u kojoj su počele tolike ženske tragedije.  Predstavivši se kao advokat i neumoljivi ključar poslednjih preostalih tajni najvećeg zajedljivca XX veka, sinjor Rositani mi je objašnjavao koliko su svi bili zapanjeni kada je otvoren Malaparteov testament. Njegova poslednja želja bila je da svoju tužnu, strogu, hladnu, ali veličanstvenu crvenu vilu ostavi prijateljskom kineskom narodu.

Zaista se niko nije mogao meriti sa njim u ekstravagantnoj oholosti. Ni Kazanova, ni Gabrijele D’Anuncio, ni lord Bajron. Hvalio se da je mogao više da popije od svog ispisnika Ernesta Hemingveja, a najlepšte žene je tamanio bez imalo sentimentalnosti.

Zato nije ni čudo sta sam prošle godine postala dobrovoljna žrtva  još jedne  majstorski izvedene, ovog puta sicilijanske iluzije. Osećala sam neizdrž i neodoljivu potrebu da se sukobim sa tom infantilnom fantazmagorijom, uprkos  ubeđivanju da neću propustiti ništa ako ne odem u Korleone, jer život ne može biti uzbudljiviji od Kopolinog filma.

Čak se i jedan jedini policajac,  koga sam srela na pumpi, a ne na putu do tog gradića na brdu, prekrstio čim sam mu okrenula leđa. Iako je delovao fino i dobroćudno, njegova ravnodušnost vređala je moju maštu. Tek mi je kasnije došlo da se zapitam: čemu uopšte služe ti karabinjeri kad ih  nema na kilometre!? Voziš se satima  kroz divnu prirodu, opsednut tišinom, prošlošću i tajnama, a s vremena na vreme ugledaš samo koze koje bezbrizno brste travicu, dok ti u glavi školjocaju slike visoke rezolucije.

Mozda u tome i jeste misterija tog mesta koga sam zamišljala u tonovima sepije ili makar u crno-beloj tehnici. Uvek ce ljudi moći da me ubeđuju kako je to bila čista podudarnost, ali ulice Korleonea su nepodnošljivo puste. Tišina gotovo da je bila opipljiva. Razbijao je samo kliktaj nekoliko surih orlova.

Sta bi čoveku trebalo da bude draže: takav životinjski oprez ili gomila šarenih kratkih pantalona  koje jurcaju za svetim gralom – stolicom na kojoj je u baru Eden mladi Al Paćino, kao Majkl Korleone, čekao da ga šutnu iz “Kuma”. Sam im se namestio. Jednog od deset najgledanijih negativaca u istoriji, niko nije doživljavao kao gangstera, iako je za to imao sve uslove. Njegovi baba i deda su rođeni u Korleoneu, što nista ne bi značilo da Kopola nije presekao i pustio ga da izađe na crtu Brandu i De Niru.

Taman kada sam pomislila da ću se, u snobizam precenjenog letovanja, vratiti podvijenog repića, dokoni čika na hoklici je progovorio. Činio je to mirnim tonom, kao da ga moja nametljivost zabavlja, ali ne na onaj način kako se starosedoci tvrdog srca rešavaju nezajažljivih turista.

– Sta se dešavalo u ovoj kuci? – pitala sam, nadajuci se makar pasusu u uspomenama.

– Lepo vam piše na staroj tabli. Tu su se godinama sastajali lokalni lovci na zečeve.

Nije fakcija, kako bi to fino izmislio Begbede. Mada bi ovaj novi žanr najbolje odgovarao toj pogibeljnoj igri reči. Cosa Nostra se zaista vratila svojim korenima.  Nema šepurenja, arogantnog siledžistva, žestokih obračuna i demostracije sile. Sad se o mafiji uglavnom pričaju basne.

Za trpezom Koza Nostre

Zavet ćutanja počeo je da važi i u kuhinji. Sa razlogom. Hrana je igrala bezmalo glavnu ulogu u istoriji Koza Nostre. Ne samo zbog operativnog rasporeda za trpezom, od koga se ledila krv u žilama, vec zato sto su mnoga spektakularna ubistva kao kulise i odgovarajucu pozadinu imala brojne restorane i barove. Ili  makar mamin špajz.

– Niste valjda očekivali da ćete na ulici sresti nekog novog Provencana – dobacila mi je simpatična konobarica u jedinoj otvorenoj piceriji.

Najzad neko dovoljno bezobrazan za moj ukus. Možda sam zaista zakasnila na mafijašku gozbu koja je odavno postala moj gurmanski sektor.

Po originalni recept za opaki sicilijanski ragu, dovoljno je izaći na YouTube ili analogno otići do video-kluba i pokupiti  DVD neprevazidjenog “Kuma”, za koga smo svi navijali, iako ga je Mario Puzo pisao da bude obrnuto. Najkrvaviji kuhinjski ritual bio je nesrećni slučaj Semija Đankane, koga je smrt zadesila pored šporeta, dok je pržio svinjske kobasice, pre nego sto je stigao da ih garnira endivijom, kako je stajalo u kuvaru.

Poslednji zaista veliki bos, Bernardo Provencano, koji je nasledio rigidnog Tota Riinu, promenio je kurs mafije , kao kriminalne organizacije u sukobu sa državom, u svojevrsno Akcionarsko društvo, sa godišnjim obrtom od 70 milijardi evra. Sve ostalo zasluživalo je etiketu regularnog mafijaša: četrdeset i kusur godina se, hronično alergičan na pitanja, pisma i telefon, krio u centru  Palerma, u svojoj omiljenoj birtiji, odakle je vodio  poslove.

Zvuči kao sicilijanski SF, ali Vinćenco Kontićelo, vlasnik te pedigrirane kafane, otvorene davne 1834. godine u koju su voleli da svraćaju Pirandelo i Garibaldi, branio se da nije znao da je pravi kum njegov gost, jer se poslednji put slikao i to za ličnu kartu 1948.

Pričao mi je kako mu je, od vesti da ga je tako često obilazila mafija, pala vilica, a uskoro i kamen sa srca, s obzirom da se jedan od najtražnijih kumova predao 2006. bez opiranja zatečen u svojoj vikendici nedaleko od  rodnog Korleonea.

Kada sam ga poslednji put videla, chefa Kontićela čuvali su bodigardovi i policija. Mafija se više nije mogla ućutkati izrvrsnim kuvanjem. Ne samo da je odbio da im plati uobičajeni reket, nego ih je prepoznao i prijavio. Do kraja života će imati zaštitu, ali je odlučio da ostane na Siciliji, iako zna da više nikada neće mirno spavati.

Za uspomenu i dugo sećanje spremio mi je linguine sa svežim sardinama, suvim groždjem i šafranom, a umesto parmezana ih je, skromno studentski, posuo prezlom, jer ih je tako kao klinac prvi put sam napravio.

Sledećeg dana zabola sam se pravi turizam.

Nije mi se dalo. Već od samog starta, namirisala sam diverzantsku operaciju. Pokazujuci mi okolinu Palerma, taksista mi je servirao strogo poverljivu belešku koja je baš zvonila u ušima: šofer kultnog junaka u borbi protiv  mafije, preživeo je najspektakularniji atentat u istoriji Koza Nostre. Djovani Falkone, jedan od najhrabrijih i najupornijih sicilijanskih sudija, sa svojom ženom Frančeskom, telohraniteljima i tri policajca u sekundi se preselio na onaj svet, a s njim i njegovom svitom u nebo je i bukvalno odletelo i nekoliko kilometara autostrade na mestu gde na obližnjem brdu, po holivudskoj mustri, velikim slovima stoji: NO MAFIA.

Mozda će autor ove teorije zavere morati na kraju i mene da “sredi”, ali mu je izletelo da Falkoneov drajver nije bio za volanom, jer je njegova žena mnogo volela da vozi, pa se on izvukao uz nekoliko plastičnih operacija za totalnu promenu ličnog opisa.

Nebo nad Sirakuzom davalo je lažnu nadu da je mir moguć. Samo da naručim odličan file od “sabljarke”, pa ću ponovo ustupiti mesto svojim likovima. Realnost je jača od bilo kog romana. Treba je samo snimiti. Gledam jednog od novih junaka kako se krije iza “rejbanki” i ne ispušta smartfon iz ruke. Odzvonilo je zastarelim, ručno pisanim šifrovanim porukama. Mladi mafijasi, koje “Gomora” vise inspiriše, nego plaši, su na fejsu. Ne Scarface-u, nego na omiljenoj društvenoj mreži.

Kakav je to tužan kraj.

Autorka je novinarka i pisac