U našoj misiji da predstavimo svaki kutak sveta, zastali smo na mestu safarija- Afrika. Sa ovog kontinenta donosimo Vam jedan tipično, netipačan recept i način prireme. Džambalaja je jelo rođeno u Luizijani koje vodi poreklo u zapadnoafričkoj i centralnoafričkoj kuhinji.

Gula kreoli bili su prva grupa afričkih robova koja je spremala ovo jelo. Crveni pirinač su u Ameriku doneli Zapadni i Centralni Afrikanci tokom transatlantske trgovine robljem. Neki veruju da je Džambalaja dobila ime po regionu Provanse u južnoj Francuskoj, koja je prvobitno napisana kao jambalaia i da može da potiče od valensijskog jela paelja,jela od pirinča pod uticajem arapskih trgovaca.

Pirinač, žitarica koja nije autohtona u Evropi, predstavljena je Evropljanima trgovinom sa Afrikancima, Arapima i autohtonim Južnoamerikancima. Iako postoje dokumentovani istorijski dokazi koji povezuju reč jambalaja sa evropskim poreklom, međutim, zbog transatlantske trgovine robljem, postoji mnogo izvora koji povezuju poreklo ovog jela čak sa afričkim poreklom, gde jelo ima neosporne sličnosti sa Jollof pirinčem, Benachinom, i Thieboudienne koji se mogu naći širom Zapadne i Centralne Afrike.

Postoje dve osnovne metode pravljenja džambalaje, koje se razlikuju po prisustvu ili odsustvu paradajza. Prva je kreolska džabalaja (koja se naziva i „crvena džambaja“). Prvo se dodaje meso u celer, papriku i luk, meso je obično piletina i dimljena kobasica. Zatim se dodaje povrće i paradajz da se kuvaju, a zatim i morski plodovi. Pirinač i pasulj temeljac se dodaju u jednakim razmerama na samom kraju.

Smeša se dovede do ključanja i ostavi da se krčka 20 do 60 minuta, u zavisnosti od recepta, uz povremeno mešanje. Pred kraj procesa kuvanja, mešanje obično prestaje. Neke verzije zahtevaju da se džambalaja zaspeče u rerni nakon kuvanja.

Drugi način pripreme ovog jela, karakterističniji za jugozapadnu i južnu centralnu Luizijanu, je Cajun jambalaya, koji ne sadrži paradajz (ideja je da što se više udaljava od Nju Orleansa, to je paradajz manje uobičajen u jelima).

Meso se prži da porumeni u loncu od livenog gvožđa. Komadići mesa koji se lepe za dno lonca su ono što Cajun džambalaji daje braon boju. Ako u loncu nema dovoljno masti, dodaje se malo biljnog ulja. Povrće u vidu 50% luka, 25% celera i 25% zelene ili crvene paprike (proporcije se mogu menjati po sopstvenom ukusu) se doda i dinsta dok ne omekša.

U sledećem koraku se dodaju pasulj temeljac i začini, a zatim se meso vraća u lonac. Ova mešavina se zatim kuva, poklopljena, najmanje sat vremena. Na kraju, smeša se dovede do ključanja i u lonac se dodaje pirinač. Zatim se poklopi i ostavi da se krčka na veoma laganoj vatri najmanje pola sata bez mešanja.

Jelo je gotovo kada se pirinač skuva. U manje uobičajenoj metodi, meso i povrće se kuvaju odvojeno od pirinča. Istovremeno, pirinač se kuva u slanom temeljcu. Dodaje se mesu i povrću pre serviranja. Ovo se zove „bela džambaja“. Ovo jelo je retko u Luizijani jer se na njega gleda kao na „brzi“ pokušaj da se napravi džabalaja, popularizovana van države kako bi se skratilo vreme kuvanja. Mnogi ljudi na jugu, i obično u Luizijani, uživaju u jednostavnijem stilu džabalaje. Ovaj način spremanja je isti kao i Cajun, ali nema povrća. Mnogi restorani služe ovu vrstu džambalaje za razliku od drugih, jer je prilagođeniji deci, ima konzistentniju teksturu i lakši je za pravljenje. Većina stanovnika Luizijane smatra džambalaju zasitno i jednostavno za pripremu. Najčešće se za pravljenje džabalaje koristi beli pirinač dugog zrna.