Otkriću vam tajnu. Zaljubljena sam. Godinama. U jednu planinu, u Zlatibor. Naš prvi susret desio se odavno. Roditelji su me odveli tamo usred leta, po preporuci lekara. Česti bronhitisi doveli su do astme i mojim plućima je trebala pomoć. Dobila sam mnogo više. Saveznika, prijatelja, ljubav, ozdravljenje.

Mnoge zore sam tamo dočekala. Svaki moj pogled upijao je neopisivu lepotu, predeo koji se ne može oslikati, predeo koji se mora doživeti. Kompozicija brda i dolina, potoka i jezera, zelenila i plavetnila, tišine i gradske vreve ostala je urezana u mom srcu zauvek. Svaki korak kroz guste četinarske šume bio je korak ka sreći, poj slavuja i kosa bio je poput najdelotvornije arije za dušu, suton prožet živopisnim šarenilom najlepših boja doneo mi je mir koji se nigde ne može naći. Svaki put kada sam kročila u bistru vodu planinskih potoka osetila sam koliko sam srećna što sam tu, okrenuta prirodi i sebi, iskonskoj sreći koja se samo treba pronaći. Šetajuci u društvu divnih konja i berući najukusnije šumske jagode i kupine, oslobodila sam svoju prirodu, divlju i nemirnu, da bude nesputana i neukrotiva, poput tih prelepih životinja. Ne znam tačno da li je Zlatibor postao deo mene ili ja deo njega, ali čini mi se da smo se tada stopili i postali jedno. Zahvaljujući njegovoj postojanosti i lepoti, ja sam disala lakše, a svakim dahom sam sve više utiskivala u svoje srce i um tu vanvremensku lepotu, tajne prirode koje sam otkrila zahvaljujući nesebičnim meštanima koji su ih podelili sa mnom. I sada znam da napravim poneki melem i da uberem pečurke i lekovito bilje za ukusne obroke i tople čajeve. Svaki put kada se vratim sa Zlatibora ponesem mnoštvo fotografija sa sobom, uglavnom istih, omiljenih predela. I svaki put se iznenadim kako mi izgledaju drugačije, bliskije. Zlatiboru ostavim deo svoje duše, deo po koji ću se vratiti pre nego što me zaboravi. I volim svaki kamen Zlatibora, svako stablo, stazu izbun. Oni ništa ne traže, osim malo ekološke svesti, a daju tako mnogo. Eliksir su za dušu i telo, beg od haotične svakodnevice, zagrljaj u koji se ušuškam i utonem kao u svilu, tišinu koja nas vraća sebi i sopstvenim mislima, miris četinara koji razbudi svako čulo i najlepše zvukove ptica koji mogu da pariraju i simfonijskom orkestru.

O Zlatiboru se toliko toga može reći i napisati, ali ne postoje reči koji ga autentično i dovoljno lepo mogu opisati. Zato sam htela da podelim svoje impresije o njemu, o tome koliko on meni znači i koliko ga volim. Moram i da mu se vratim, deo duše me tamo i dalje čeka.

Maja Petrović